МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

ПРАТЕћЕ КЊИГЕ - КОМЕНТАРИ

У пратећој књизи Коментари први пут се објављује комплетан каталог иницијала, са свим подацима о димензијама, редоследу читања, броју странице у факсимилу и ознакама фолиа. Предговор за део Каталог иницијала написала је Бранка Иванић, а каталог су направили и иницијале измерили Душан Мрђеновић и Вељко Топаловић. На првој страници Јеванђеља (фолио 1 r) приказани су ликови само тројице јеванђелиста. Недостаје Матеј. Распоред остале тројице јеванђелиста указује да ова заставица представља садржај прве целине Мирослављевог јеванђелистара: Читања по Пасхи (Васкрсу, већином по Јовану, читања по Педесетници (већином по Матеју и Марку) и читања по Новом лету (већином по Луки)

Избор иницијала са људским и светачким ликовима

Избор иницијала са птицама

Избор иницијала са животињама

Избор иницијала са биљкама и орнаментима

ШТАМПА:
80 страна 4/4; 1 страна 4/2; 1 страна 2/1; 107 страна 1/1;

ПАПИР:
дукуза мат, 115 гр;

ФОРМАТ:
27,5 цм висина, 20,5 цм ширина;

ПОВЕЗ:
Кожа, тврди повез, са утиснутим првим српским ћириличким печатом кнеза Мирослава и шарама са оригиналног повеза на првој и последњој страни;

ОБИМ:
190 страна;

ТИРАЖ:
299 примерака.

САДРЖАЈ:

Реч уз Мирослављево јеванђеље
(Дејан Медаковић)

О иницијалима Мирослављевог јеванђеља
(Бранка Иванић)

Каталог иницијала Мирослављевог јеванђеља
(Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић)

Преглед читања Мирослављевог јеванђеља

Преглед Јеванђеља по јеванђелистима

Распоред и садржај читања Мирослављевог јеванђеља
-Читање у време Пасхе
-Читања по Педесетници
-Читања по Новом лету
-Читања Великог поста
-Празнична, пригодна и јутарња јеванђеља
-Алилујари
-Запис Глигорија Дијака
(Љубомир Стојановић, Вељко Топаловић)

Технологија израде и особине материјала
Блок рукописа и повез
Писмо и минијатуре
(Вера Радосављевић)

Илустрације
(Веселин Милуновић)

Ликовно решење корица:
(Александар Палавестра)

Поглавље Технологија израде и особине материјала написала је др Вера Радосављевић, која је, тек пошто је факсимил одштампан, могла да приступи рестаурацији и конзервацији Мирослављевог јеванђеља.
Слика горе лево илуструје оштећења која су постојала на пергаменту пре исписивања рукописа, те се рукопис писара завршава испред рупа (стр. 356, фолио 179 r), а слика горе десно представља места на којима је недовољно добро обрађен пергамент, што има за последицу остатке длаке на кожи (стр. 224, фолио 113 r)

Оштећења зеленом бојом која је прошла са претходних страна (стр. 144 и 208, фолио 73 r и 105 r). Попречни пресек оштећења зеленом бојом и оштећења насталих реакцијом са цинобером, као и пресек на коме се види слој мрке боје преко оштећеног пергамента

Академик Дејан Медаковић
О ОВОЈ КЊИЗИ
(Предговор за пратећу књигу Мирослављево јеванђеље - Коментари)

Ако је истинита стара латинска мудрост: Habent sua fata libelli, онда се она, без сумње, може односити на Мирослављево јеванђеље. Написано и украшено у последњој четвртини XII века, за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, оно је претрајало све бурне векове српске историје и државе од раздобља обласних господара, до успона и пада средњовековне Србије. Најзад, сачувало се ово јеванђеље и у дугим вековима Османлијске окупације. Не зна се тачно када је ова драгоцена књига доспела у библиотеку манастира Хиландара. На питање постављено старим Хиландарцима да кажу од када је рукопис у манастиру одговор је лаконски гласио: одувек.

Иако је то речено сасвим неодређено и на основу древних предања, ипак, могућа је претпоставка да се то десило после Немањине абдикације 1195. године и његовог коначног одласка у Свету Гору. Пре те судбоносне године за српску државу и саму династију Немањића, окончана је 1190. у Захумљу владавина Немањиног брата Мирослава, чију област је за кратко време, све до свог одласка у Свету Гору, наследио Растко, најмлађи син рашког великог жупана. Био је то још један корак ближе ка даљем повезивању Рашке и Зете и, најзад, јачању утицаја византијске културе, у односу на романску традицију Зете. Иако су ови сусрети двеју културних зона били снажни, ипак, не може се оспорити да их средњовековна Србија прима, а њени владари свесни да на њиховом државном подручју настаје и посебна културна симбиоза истока и запада, што српској држави даје и једно јединствено обележје.

Владарски маузолеј, манастир Студеница, представља свакако и најзначајнији архитектонски споменик насталих симбиоза, а јасни трагови оваквих схватања откривају се и касније, чак у раздобљу када се српска држава приближила и самом врхунцу свога политичког успона. Таква је романо-готско-византијска симбиоза тријумфовала приликом изградње цркве манастира Дечана коју је градио фра Вита, фрањевац из Котора "краљева града". Не одступајући од своје претежно византијске опредељености, поручиоци српских цркава сасвим су помирени и са напоредим стилским утицајима који су стизали из западних делова српске државе. Била су то схватања која се нису везивала искључиво за архитектуру у којој долазе до изражаја приморски мајстори, већ су таквим намерама означени и први кораци средњовековне српске књижевности. С обзиром да Мирослављево јеванђеље стоји на самом почетку њенога државног развоја и да је обележено богатством свог сликаног украса, сложеном језичком развијеношћу и разноликим предлошцима, не изненађује да је још у 19. веку изазвало научни интерес. Обично се узима да је међународну славистичку науку на Мирослављево јеванђеље упозорио руски научник Владимир Стасов у својој знаменитој књизи Словенски и источни орнаменти у рукописима старог и новог времена..

Он је у албуму на таблама XIV и XV објавио неколико иницијала и тако увео овај српски рукопис у међународну славистичку науку. Отада, захваљујући изванредној вредности овог рукописа из краја XII века, непрестано, све до данас, траје научно занимање за Мирослављево јеванђеље, а литература о њему непрестано се обнавља. После Владимира Стасова, минијатуре из јеванђеља привукле су пажњу врсног познаваоца староруске уметности Фјодора Ивановича Буслајева, који се упустио у давање опште карактеристике српскога орнамента. Истовремено, Буслајев је први снажније подвукао западњачке елементе у осликавању јеванђеља, што је, разуме се, само ојачало све недоумице око његових илустрација, с обзиром на византијску основу којом је прожет добар део орнамента. Разуме се да уметнички овако богат и сложен рукопис није могао избећи пажњи великог руског византолога Никодима Павловича Кондакова који је размишљања о минијатурама изнео у својој докторској тези Историја византијске уметности и иконографује у минијатурама грчких рукописа, објављеној 1876. године. Међутим, сви ти судови о Мирослављевом јеванђељу написани су на основу само делимичног познавања и проучавања овог споменика који се тада још увек чувао у библиотеци манастира Хиландара. Велики преокрет у научном занимању за Мирослављево јеванђеље наступио је 1897. године. Тада је у Бечу, у редакцији Љубомира Стојановића, а новцем краља Александра I Обреновића, објављено у техници хелиогравуре Мирослављево јеванђеље и то комплетан рукопис. А свега годину дана раније, краљ Александар I Обреновић посетио је Свету Гору, где се посебно задржао у манастиру Хиландару. Том приликом, краљ је богато даривао манастир који је био у економски веома лошем стању. У знак захвалности, хиландарски монаси даривали су краљу Александру I рукопис Мирослављевог јеванђеља и Хиландарску оснивачку повељу великог жупана Стефана Немање из 1196. године. На тај начин, захваљујући овом за оно време раскошном факсимилном издању, Мирослављево јеванђеље је постало предмет живог интересовања најразличитијих научника, а литература о овом рукопису постигла је задивљујући обим. С обзиром да је реч о првом српском писаном споменику, сасвим је разумљиво да се проблематиком Мирослављевог јеванђеља нису бавили искључиво историчари уметности, а сликани украс овог рукописа, није могао да потисне и друга занимања, питање језика на првом месту. У том правцу веома су значајна истраживања С. Куљбакина Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу, Александра Белића Учешће св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика и, најзад, Ј. Вране L'Évangéliare de Miroslav. Међутим, од изузетног је значаја књига ученог теолога Лазара Мирковића Мирослављево еванђеље. У овој важној монографији, првој те врсте о Мирослављевом јеванђељу, Мирковић се са посебном пажњом упустио у разматрање порекла месецослова, утврђујући истовремено његово цариградско порекло које је српском преписивачу служило као предложак. Најзад, у својој књизи, Лазар Мирковић је детаљно анализирао удео преписивача и илуминатора Мирослављевог јеванђеља, осветљавајући новим закључцима и лик главног писара, грешног Глигорија дијака, и загонетног Варсамелеона. Истовремено, као сјајни иконограф, Мирковић је педантно и са сувереним знањем рашчлањавао симболику самих минијатура, сву фантастику у служби црквених тумачења. Сасвим јасно, Мирковићу су добро познати и они средњовековни текстови узети из грчког Физиолога, који је рано преведен и на латински језик, а од XII века и на друге европске језике, чија морализаторска поука израња из самог текста. Истина, за овакав спој слике и текста у Мирослављевом јеванђељу, Мирковић није нашао директну потврду, определивши се да "... сва ова фауна, реална или фантастична, у иницијалима Мирослављевог јеванђеља има само декоративну вредност. Из своје збирке и ризнице узора животиња минијатор их је сликао само ради декорације. Од 28 животиња грчкога физиолога, од 27 животиња српскословенског физиолога (превод са грчкога), Мирослављево јеванђеље понавља из њих ових десет животиња: голуб, орао, лав, пантер, славуј, змија, јелен, паун, детлић и вук."

Закључујући своје тумачење, Лазар Мирковић на крају своје студије каже: "Мирослављево еванђеље је необичан споменик. На његовим странама исписан је српскословенски текст, преведен са грчког из једног рукописа св. Софије у Цариграду. На челу рукописа насликао је минијатор византиску вињету, а даље у целом рукопису поред колумни српскословенских текстова унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају и себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текста у иницијал. Ове минијатуре не одговарају својим стилом језику оригинала и тексту овог рукописа, као ни укусу народа у ком су израђене, и ова уметност у минијатурама није даље много подржавана код Срба." Ове Мирковићеве мисли изговорене су давне 1950. године, а од тих времена настављена су с новим еланом и новим научним погледима истраживања Мирослављевог јеванђеља. Међу тим испитивачима истиче се Светозар Радојчић који се у својим студијама о уметности 13. века посебно бавио проблемима тератолошког стила. Тада се С. Радојчић залагао за западноевропско порекло оваквог орнамента. Располажући прегледом великог броја средњовековних рукописа, Владимир Мошин се посебно бавио самом орнаментиком у српским рукописима, а том приликом изнета је његова теза о руском и византијском утицају на развој балканске рукописне орнаментике. Међутим, у новије време проблематиком Мирослављевог јеванђеља бавила се Јованка Максимовић. У неколико својих значајних студија посвећених иконографији и стилу фигуралних представа у Мирослављевом јеванђељу, Максимовићева је уочила и неке идентичне мотиве јеванђеља са декоративном пластиком манастира Студенице, проширивши тако и сам репертоар ових међусобних утицаја. Најзад, своја најважнија сазнања о српским средњовековним минијатурама, сабрала је Јованка Максимовић у својој монументалној књизи: Српске средњовековне минијатуре. И тако, бар привремено, закључује се дуга поворка српских и страних истраживача који су, сваки на свој начин, уочили раскошни сликани украс у Мирослављевом јеванђељу, рукопису који је као споменик претрајао и све недаће наше историје. Од 1896. рукопис се чува у двору последњег Обреновића, после чије насилне смрти је неко време био загубљен. Поново пронађен, рукопис је сматран за најдрагоценију државну имовину, па је његовој евакуацији посвећена посебна пажња за време I светског рата. После срећног повратка, рукопис је предат на чување Музеју кнеза Павла, одакле је 1941. склоњен и сакривен у унутрашњост Србије, најдуже у манастиру Рачи украј Дрине. Како је постојала опасност да се рукопис открије и поново изгуби током окупације, игуман манастира Раче, Платон, кришом га је послао у Београд, где је, са знањем управе Музеја кнеза Павла, похрањен у трезору Народне банке. Тако је ова велика драгоценост српске културе, сачувана и опет враћена у Музеј. Честе промене места и различити услови његовог чувања, махом непримерени, изазвале су у рукопису промене, а ове довеле до оштећења минијатура. Тада је рукопис поверен на лечење у конзерваторској радионици Народне библиотеке, где је под надзором др Вере Радосављевић својевремено започета припрема за његову конзервацију. Једна од заштитних мера за његово будуће одржавање свакако је и штампање овог факсимилног издања, у најмодернијој графичкој техници. Постигнута је изванредна сличност са оригиналом који ће се од сада чувати под посебним условима.

Приређивачима овог издања Душану Мрђеновићу, Вељку Топаловићу и Браниславу Бркићу, као и издавачима, АИЗ Досије и ЈП Службени лист СРЈ, припада велика захвалност нације што су храбро ушли у овај изванредно сложени и скупи подухват. Само захваљујући њиховој упорности штампање је довршено на један слободно можемо рећи перфектан начин, а после више од сто година, добићемо у руке још једно факсимилно издање. Као и оно из 1897. и ово данашње представља својеврстан споменик духовне зрелости једног поколења које зна да цени културне споменике своје прошлости.