МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
АРХИВА

 

(Лево)
Душан Мрђеновић и Вељко Топаловић са једним од првих примерака књиге
(Десно)
У току рада, у Африци, приређивачи: (с лева на десно) Бранислав Бркић, Душан Мрђеновић и Вељко Топаловић

(Лево)
Приређивачи са екипом, 1994. године, на снимању Јеванђеља у Народном музеју у Београду. Први ред: Љубисав Милуновић (реконструкција корица и металних украса); Бранка Иванић (кустос Народног музеја) и Душан Мрђеновић. Стоје: чувар музеја; Веселин Милуновић (фотограф) и Вељко Топаловић
(Десно)
Иста екипа, без чувара, на промоцији у САНУ 2000. године

(Лево)
Мајстори, монтажери и помоћно особље испред штампарије С.А. Литхо, у Јоханесбургу (Десно)
Мајстори и помоћно особље испред књиговезнице Хасте Боок Биндерс, у којој је, у Јоханесбургу, према нацртима Радомира Ерића, започето коричење тиража

Необична суднина Јеванђеља, као и необична суднина приређивача фототипског издања, инспирисали су једну америчку екипу да сними дугометражни документарни филм, под називом Велика авантура. Филмска екипа је, између осталог, снимила и прво јавно представљање факсимила. У Јоханесбургу, у Совету, у цркви "Faith Temple Ministries", игром случаја, један од свештеника је био и главни машиниста из штампарије S.A.Litho, Дезмонд Луис.

 

 

ПРОМОЦИЈЕ

Академик Дејан Медаковић, председник САНУ, говори на промоцији Фототипског издања у свечаној сали САНУ
Седе (с лева на десно): Душан Мрђеновић, у име приређивача и издавача; академик Мирослав Пантић, потпредседник САНУ; академик, Предраг Палавестра, секретар Одељења за језик и књижевност САНУ и академик Никша Стипчевић, управник библиотеке САНУ

Академик Медаковић је прочитао свој предговор за пратећу књигу Коментари, а академици Пантић, Палавестра и Стипчевић, говоре написане за ову прилику

 

 

 

Вељко Топаловић говори на промоцији у Вуковој задужбини. Десно од Топаловића седи заменик генералног директора и главни уредник Службеног листа СРЈ, Зоран Живковић

 

 

 

Вељко Топаловић и Душан Мрђеновић представљају факсимил Мирослављевог јеванђеља
Њ. К. В. Александру ИИ Карађорђевићу, у Белом Двору

 

 

 

Промоција на Међународном сајму књига у Београду, 1998. године.
И поред тога што је интересовање за први српски факсимил било велико, комплет МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНÐЕЉЕ је без сагласности Министарства за културу, али и без забране, било изложено на самом крају хале XИВ добротом наших пријатеља и колега издавача, који су нам, без надокнаде, уступали своје штандове на по неколико сати дневно

 

 

Лево)
Вељко Топаловић и Мира Адања на једном од штандова
(Десно)
Истом приликом, говорио је и Стева Огњеновић, чије нам је искуство и помоћ у првим данима штампе у Јоханесбургу било драгоцено

(Лево)
У друштву са академиком Пантићем, био и господин Драгомир Ацовић, стручни консултант на издању
(Десно)
По неколико сати дневно, поред изложеног факсимила су пролазиле колоне заинтересованих посетилаца Сајма: од најстаријих и најугледнијих, до најмлађих љубитеља књиге, као што је Ана Топаловић, која пажљиво посматра последицу татиног вишегодишњег одсуства

 

 

 

На свечаности у Народном музеју монасима манастира Хиландар предат је један примерак комплета МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНÐЕЉЕ – ФОТОТИПСКО ИЗДАЊЕ

 

 

Представљања факсимила у Котору (лево) и Сан Франциску

 

 

У манастирима у Бијелом Пољу (лево) и Острогу, факсимил је представила Тамара Огњевић

 

 

У Цркви Светог Саве у Лондону, комплет је представио Радмило Мулић

 

 

ПРОМОЦИЈА У СРПСКОЈ АКАДЕМИЈИ НАУКА И УМЕТНОСТИ
29. фебруар 2000. године

Коначно, тек 29. фебруара 2000. године, у свечаној сали Српске академије наука и уметности одржана је велика промоција фототипског издања Мирослављевог јеванђеља. Госте и учеснике је поздравио академик Никша Стипчевић, управник Библиотеке САНУ, а у промоцији су учествовали: академик Дејан Медаковић, председник САНУ; академик Мирослав Пантић, потпредседник САНУ; академик Предраг Палавестра, секретар Одељења за језик и књижевност САНУ и, у име приређивача, аутора и издавача, Душан Мрђеновић.

 

 

Академик Дејан Медаковић,
председник САНУ

О ОВОЈ КЊИЗИ
(Предговор за пратећу књигу Мирослављево јеванђеље - Коментари)

 

Академик Мирослав Пантић,
потпредседник САНУ


Излазак на свет у велелепном издању, у свему и до најситнијих појединости сличном оригиналу, таквог једног споменика духовности, језика, уметности и културе неког народа, такве старине, и од толиког историјског и националнога значаја, какве је вредности, за Србе, и од коликог је значаја, за нас, знаменито и с правом славно Мирослављево јеванђеље, рађено последњих деценија далеког XИИ века, за "великославнога кнеза Мирослава, сина Завидина", брата Стефана Немање и владара хумскога, у коме су се први пут између наслага старословенскога језика и писма пробиле златне жице српског говора правописања, догађај је презнаменит и толико у сваком погледу изузетан, да би он свуда у свету, и у сваком народу, био доживљен као истински празник и дочекан с великом радошћу и на начин најсвечанији. Поготово би то тако морало бити што је та светиња српске прошлости и културе, од како је, заслугом краља Александра Обреновића, доброга спомена, добијена на дар од хиландарских монаха, који су је вековима чували с највишом поштом, али и љубоморно, и прешла у Србију, имала свакојаку, а понекад и управо драматичну, па безмало трагичну судбину, као у два светска рата, када је била у стварној опасности да допадне у туђе руке или да се изгуби заувек, или за последњих година, када је тешко оболела и дошла у неприлику да нестане, од чега је, на сву срећу, како се уверава ипак спашена. Код нас, медутим, и за право чудо, тог осећања да овакво издање презнаменитога споменика представља празник који се обележава црвеним словима у календару културе, није било када је оно на претпрошлом сајму књига представљено, сасвим скромно, и готово би се рекло: бојажљиво и криомице, а оцекивана радост и свечано расположење тада су посве изостали. Уместо захвалности и признања, пожртвовани и смели приређивачи и издавачи ове величанствене књиге 'а пожртвованости и смелости њима је требало заиста, и у највишој мери ' доцекани су са сумњама и оптужбама, па и са ислеђивањима и запленама, а њихово издање проглашено је пиратским и чак је било и забрањено, по Закону о заштити културних добара, и осудено на заборав. Сматрало се наиме да је ово издање Мирослављевог јеванђеља стало на пут, претекло и онемогућило, државно издање тога споменика културе највишега реда, на коме је издању радио један одбор врховних наших зналаца, и радио врло дуго, и за које су тражена средства и начини, и опет врло дуго, и кога, услед тога, дуги низ година, није било на видику. Сумњичења, осуде и забрана - као неко проклетство - пратили су ово с тешком муком и с највишим напорима и трудом остварено издање све до пре неки дан, када је на једној конференцији за штампу у Министарству културе садашњи министар тога ресора, господин Жељко Симић, објавио скидање свих осуда и забрана са ове књиге, која је заслужила све друго пре и осим њих. Благодареци томе, та је књига, у пуном свом достојанству сада пред нама, да јој се, макар и понешто закаснело дивимо и радујемо - мада никада за то није касно - и, не случајно, она је стварно први пут свој излазак у свет дочекала у овој високој кући наука и уметности, која и сама бележи у својој историји не малих доприноса како досадашњим проучавањима Мирослављевог јеванђеља, тако и његовим издањима. Од свих њих, и многих, довољно је, за ову прилику, подсетити на прве штампане одељке из тог споменика, које је у Хиландару написао, одолевајући сувишном подозрењу хиландараца онога времена, и објавио у Академијином "Споменику" презаслужни члан и тадашњи секретар њен Љубомир Стојановић, чијем старању дугујемо и све до овог издања једино фототипско издање нашега споменика, израђено у једној бечкој штампарији о трошку последњег владара из куће Обреновића. По себи се разуме, да то Стојановићево издање Мирослављевог јеванђеља, које је у ствари фотолитографско и које тек мањим делом има факсимилни вид, а у вецини су то црнобело фотографисани листови, и још умањени, није, јер онда није ни могло бити, на овако сјајној техницкој висини. Уосталом - нека је додато још само то, ми све до данас памтимо и спомињемо Мирослављево јеванђеље по називу који је том јеванђелистару одавна дао велики историчар и државник српски, и један од највећих председника Академије српске, Стојан Новаковић.
Тренутак је овај, међутим, када је пред нама дословно истоветна, и у свему оригиналу подобна, репродукција Мирослављевог јеванђеља. У њој су поновљени с најпунијом верношцу сваки лист и сва њихова својства старога рукописа, од њихове величине и изгледа у свему, до свакога слова, свакога иницијала, сваке боје и сваке нијансе у њима, сваке појединости њенога састава, њенога увеза, целокупне њихове опреме. За то је требало много напора и труда, и врхунскога смисла приредивача ове књиге - рецимо са захвалношцу њихова имена: то су Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић, Бранислав Бркић - и њихових многобројних сарадника и помагача, као и штампара у Јоханесбургу у далекој Јужној Африци, али и њихове беспримерне вештине и мара, и неизмерних штампарских могућности њихових. Колико их је то морало стати самопрегора и тегоба од сваке врсте, колико уложених напора и мука, колико поднетих горчина и неминовних неспоразума са свима, па и са собом, колико дугих, пренапорних, па и неизвесних путовања одавде до Јоханесбурга и натраг, које су они морали обавити, и колико зноја који су пролили, знаће само они, и памтиће, сигуран сам, докле год буду живи. Али ја сам потпуно сигуран и у то да ће они у себи наци утеху у свести и у сазнању о вредности и каквоћи посла који су обавили, за културно и национално добро свога народа, а уверен сам и за своје душе. У овом лепом и свечаном тренутку, за све нас, ја немам ништа друго да бих им, са своје стране, могао узвратити за овај истински и велики подвиг њихов, до да им уз топлу захвалност честитам из свег срца. И да пожелим да буде благословен њихов немерљиви труд који су они уложили у ово велико своје дело, којим су учинили част српском издаваштву.

 

 

Академик Предраг Палавестра,
секретар Одељења за језик и књижевност САНУ

 

Да смо као народ и култура имали више среће и памети, данас би ово био празник српске цивилизације.Први и најстарији писани споменик српског језика и књижевности, Мирослављево јеванђеље из XИИ века,у технички најмодернијем фототипском издању, поново је доступан науци, широком кругу читалаца и корисника. Посао који је с муком и ваљано урађен сматрали бисмо националним подвигом, поготову зато што он може помоћи духовном отрежњењу и заједничком самоспознању данашњих нараштаја. И то управо у часу када је свим Србима свест о њима самима најпотребнија, када им треба вратити самопуздање, када треба да се прену и да виде ко су, одакле су и откад су. Све недаће, грешке и лутања, судари надлежности и надгорњавања, који су се у току рада на овом издању јављали јер нису били ни једини ни најгори у разровашеном друштву и раздрманој држави, отурили бисмо устрану и гледали да оно што смо добили у руке прихватимо као ослонац за клонулу културну самосвест и оборено национално достојанство. Читаву замршену и мутну причу о овој књизи и овоме издању додали бисмо и инаце мутној, драматичној и замршеној историји првог јеванђелистара у српском народу, који се, изгледа, из Јеванђеља ни за осамсто година није ничему научио.
Два су јака разлога да тако поступимо. Први је тај што је Мирослављево јеванђеље доказ дугог трајња и зрачења српске духовне културе на средишњем Балкану. По својим ортографско-калиграфским одликама оно повезује важне изворе вековима старе зетско-хумске писмености - глагољску традицију из Македоније са ћирилским рашким правописом, што се, са јаким траговима народнога језика у себи, преко Захумља проширио по Босни, а Босну повезивао "са осталим српским земљама и књижевним центрима" који су, како је назначио Димитрије Богдановић, ишли "преко Раса или Призрена на Косову у сплет манастира северно и источно од Скопља, чак до у Свету Гору на југу". Дуго трајање српске духовне културе, везане за утицаје народнога говора, какви се лако разазнају у рукопису дијака Григорија и других твораца и преписивача Мирослављевог јеванђеља, одржавало се пођеднако на свим балканским просторима деловања српског језика, и у историјском континуитету српске писмености, несумњиво зачете још пре овога најстаријег сачуваног споменика из XИИ века и кроз различите облике књижевности одржаване све до данашњих дана.
Други разлог да подржимо и уважимо овај културни подвиг на поновном, технички беспрекорном издању Мирослављевог јеванђеља садржан је у лепоти и изузетности саме књиге. Садашње фототипско издање Мирослављевог јеванђеља савршена је копија драгоценог рукописа из XИИ века, коме је опет придодат давно исечени и отуђени петроградски лист и тако у потпуности враћен његов првобитни изглед, какав се столећима, можда још од времена Светог Саве, чувао у Хиландару. Захваљујући компјутерској обради и најмодернијој технологији, издање је досегло до највиших вредности модерне штампе, а по савршенству тиска и опреме може се једино мерити са најскупоценим библиофилским издањима каква се данас у Европи и свету праве још само у Италији и Швајцарској. Требало је много вештине, труда и стрпљивог упорства, испосничког одрицања и спремности на горчину трпљења да се преко пола света, у незнаној штампарији далеког Јоханесбурга, као некада у тихом скрипторијуму цркве Св.Петра у Бијелом Пољу, склопе све црте и све боје старог Јевандеља, све сенке, мрље и преливи на трошном пергаменту, линије одсечно исписаних ћирилских слова, позлаћених иницијала, украса, преплета и минијатура. Све оне сада пред нашим очима сијају светачким духовним миром и спокојем, какав нам је данас потребнији но икад да бисмо се у часу нових искушења вратили себи и своме самоспознању.
Мирослављево јеванђеље, које се по трећи пут предаје Србима, опет ће показати ко смо, одакле смо и какви смо.


 

Душан Мрђеновић,
главни уредник АИЗ Досије

 

Као и само Мирослављево јеванђеље, и његов фототипски двојник прошао је кроз авантуре на које нико од нас који смо у послу учествовали није ни помишљао оне, сада већ тако далеке, 1993. године, када смо у Београду, прикупљањем материјала за пратеће књиге, ово предузеће започели.
Из различитих разлога, на потпуно и право фототипско издање најстарије српске ћирилицне књиге морало је да се сачека више од једног века (подсетимо се да је Мирослављево јевандеље у Београд стигло још 1896. године), па да се тек сада, на самом крају овог миленијума, књига први пут појави верно репродукована, са свим страницама у колору, позлатом иницијала и реконструкцијом садашњег повеза.
Судбина је хтела да се комплетан техницки део посла обави на другом крају света. У Африци, под нама непознатим небом, на коме смо успевали да разазнамо једино сазвезде Јужног крста, нашли смо се поцетком 1997. године. И као што ледени брег крије у води своје праве облике и димензије, па се оне не могу ни назрети ни претпоставити док се у океанске дубине и сами не спустите, тако су се и нама обим и величина овог пројекта из дана у дан помаљали у својој правој величини, како смо дубље у посао улазили.
Сама припрема за штампу трајала је нешто више од годину дана, практично без прекида, 24 сата дневно. Тек онда је на ред дошла сама штампа (факсимил, пратецие књиге, повеље о власништву), затим припрема повеза (куповина кожа, дрвених плоча, изливање металних украса и копчи) и на крају коричење првих примерака...

Низале су се године и хиљаде километара које смо с Јеванђељем преваљивали. За ових седам година били смо ликови из романа цији је главни јунак књига која је сама кројила своју судбину и која почиње стихом: "У почетку беше реч..."
Превалили смо преко 300.000 километара, дакле раздаљину од Земље до Месеца и, ево, стигли до циља.
А шта је био циљ?
Мирослављево јеванђеље је добило три стотине верних копија, од којих се неке већ сада налазе разасуте на три континента, у специјалним колекцијама највећих светских библиотека, као што су Конгресна библиотека у Вашингтону или Британска национална библиотека; на библиотекама универзитета Харвард, Принстон, Јел, и то заједно с факсимилима Леонардовог Кодекса и Гутембергове Библије....
Ја имам част да у име издавача, Ауторско издавачке задруге Досије и Службениг листа СРЈ, а пре свега у име приређивача, Вељка Топаловица, Бранислава Бркица и у своје лично име, захвалим свима који су нам у остварењу овог циља помогли. Време и протокол ове промоције не дозвољавају нам да поменемо свих пар стотина имена, од најугледнијих научника, преко врсних занатлија, па до свих оних "обичних" људи, који су нам се током свих ових година увек налазили на услузи.
Непроцењиву помоћ и драгоцену подршку имали смо, као и више пута до сада, и од ове наше најугледније науцне установе, САНУ, у којој је значај једног оваквог издања од самог почетка био препознат, упркос различитим, некада и злонамерним интерпретацијама нашег рада, које су, за дивно чудо, долазиле од оних који су за такво виђење ствари најмање имали рационалних разлога и које ћемо што пре заборавити, да бисмо се што пре посветили новим издањима.
Овом приликом бих желео да нагласим задовољство што су сви неспоразуми превазидени и што је, на обострано задовољство, потписан споразум с Министарством за културу. Од сада ћемо, надамо се, на промоцији српске културе у свету радити заједничким снагама.
Примерак број 001, на предлог приређивача, а уз сагласност издавача и финансијера овог издања, биће изложен на јавној продаји, а сва средства која се том приликом прикупе, биће употребљена за куповину заштитне коморе у којој би се надаље чувао оригинал Јеванђеља, јер је то нешто што овој божанственој књизи одавно дугујемо.
Имам огромно задовољство да пред овим скупом најискреније захвалим рецензенту читавог пројекта, академику Дејану Медаковићу, струцним консултантима, академику Мирославу Пантићу и академику Предрагу Палавестри, чија нам је помоћ у сваком тренутку била од највеће важности и која се, осим у добронамерним саветима и упутствима, састојала и у врло конкретним прилозима, текстовима и документима, чиме су, поред самог факсимила, и наше пратеће књиге добиле значај важне и убудуће незаобилазне стручне литературе о најстаријој српској ћириличној књизи.
На крају, дозволите ми да у име приређивача изразим захвалност и колегама новинарима, који су годинама пратили наш рад и који су сви, готово без изузетка, објективно и истинито о свему извештавали своје читаоце, гледаоце и слушаоце.
Хвала и свима Вама који сте и данас дали подршку овом издању.

 

Вељко Топаловић
директор АИЗ Досије

Животни пут ове књиге, која је од свог настанка имала статус реликвије, био је необично буран - чини се да је, повремено, само уз Божју помоћ успевала да избегне судбину безбројних спаљених, изгубљених и украдених српских драгоцености.
Руски архимандрит, касније владика кијевски, Порфирије Успенски исекао је, 1846. године, један лист Мирослављевог јеванђеља и понео у Петроград, а управо тај лист пронео је глас о лепоти рукописа.
Краљ Александар Обреновић, 1896. године, пратктично је откупио Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу (реликвије на којима је утемељен манастир Хиландар) од манастира. Два дана касније, у Хиландар је дошао један човек из Петрограда, који је хтео да по било коју цену купи Мирослављево јеванђеље. Међутим, Бугари, који су тада чинили већину монаха, нису више били у поседу рукописа.
Током мајског преврата 1903. године, завереници су помишљали да сруше зграду двора, међутим, један од завереника, Велимир Вемић, открио је просторију у којој су се сакрили Александар Обреновић и Драга Машин.
По убиству краља Александра Обреновића, министар просвете, Љубомир Стојановић, донео је одлуку да се Мирослављево јеванђеље и Хиландарска повеља преместе из дворског сефа у Народну библиотеку. Повеља је претнета, али Јеванђеље није, јер је током преврата украдено. Приликом повлачења 1915. године, Хиландарска повеља је нестала и до данас није пронађена, а Мирослављево јеванђеље се нашло у сандуцима краља Петра И и са Главном државном благајном прешло је преко Албаније.
рвих дана јануара 1916. године, приликом поласка брода са Главном државном благајном и српским избеглицама из Сан Ðованија у Албанији, појавио се аустријски авион, који је бацио бомбе поред брода. Испоставило се да је пилот авиона био Димитрије Коњовић, који је намерно промашио.
По завршетку Првог светског рата, Јеванђеље опет није предато Народној библиотеци, него је 1935. године (годину дана по убиству краља Александра Карађорђевића) предато новооснованом Музеју кнеза Павла. Тако је рукопис избегао судбину бројних књига које су се 6. априла 1941. године нашле у Народној библиотеци, једној од мета немачког бомбардовања.
Јеванђеље је, још 1940. године, склоњено у сеф банке у Ужицу, пред пад Ужица премештено је у манастир Рача украј Дрине, одакле је 1943. године склоњено у сеф Народне банке у Београду и на тај начин је избегло немачке потраге. Сам манастир Рача тешко је опљачкан непосредно пред долазак Јеванђеља, а по његовом одласку све манастирске зграде су спаљене.
Године 1966, оснива се прва од безбројних комисија и фондова за конзервацију и фототипско издање Мирослављевог јеванђеља. Осим прикупљања средстава, која никако нису долазила до самог Јеванђеља, готово да није било никаквог конкретног резултата. Међутим, у саставу прве комисије нашла се др Вера Вуловић (касније Радосављевић), конзерватор, која је утврдила да се у том тренутку Мирослављево јеванђеље излаже у крајње неодговарајућим условима (под снажним светлом у стакленој куполи) што наноси велику штету оригиналу. Рукопис је потом враћен у подрум Народног музеја.
Године 1998, удружени издавачи Досије и ЈП Службени лист СРЈ, без коришћења средстава из државних фондова, завршили су штампу фототипског издања Мирослављевог јеванђеља у Јоханесбургу. Неколико недеља касније, др Нада Поповић Перишић, тадашњи министар културе у влади Републике Србије, забрањује ово издање, на основу усменог наређења "с највишег места". Истовремено, после пуне 32 године, омогућује се др Вери Радосављевић да изврши конзервацију оригинала, а нешто касније нова фондација којом руководи Радмила Милентијевић прикупља средства за куповину клима коморе у којој се данас чува оригинал у Народном музеју у Београду.
Почетком 2000. године укинута је забрана фототипског издања Мирослављевог јеванђеља.
Мирослављево јеванђеље изазивало је повишене страсти код људи који су долазили са њим у додир. Патријарси, владике, монаси, краљеви, минстри, народни посланици, научници, библиотекари, обични војници и издавачи - сви редом су стављани пред велика искушења. Они који су Јеванђеље сматрали својом имовином, губили су власт, имовину, па и животе.
Надам се да смо, коначно, и као народ и као појединци дошли у склад с мисијом, коју ова књига, по мом најдубљем уверењу, има.
Овом приликом, захваљујемо се свима који су, заједно с нама, веровали да "највише место" с ког се може одлучивати о судбини Мирослављевог јеванђеља није овоземаљско.

 



ИЗБОР ИЗ ШТАМПЕ


 

ПАВОСЛАВЉЕ
Септембар 1998.

 

Издавачки подухват века - МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ

БЛАГОСЛОВ ПАТРИЈАРХА

Др Димшо Перић, свештеник
Професор Црквеног права на Правном факултету у Београду

 

Његова Светост патријарх Павле примио је 18. септембра ове године у Патријаршијском двору у Београду Вељка Топаловића, директора и Душана Мрђеновића, главног уредника Ауторске издавачке задруге Досије, из Београда, која је објавила фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, и благословио овај издавачки подухват.
На Видовдан ове године, завршено је штампање фототипског издања Мирослављевог јеванђеља у Јоханесбургу, Јужноафричка Република, у најмодернијој графичкој техници која данас постоји у свету.

Приређивачки рад на овом издању започет је још 1993. године, а својски су га се прихватили: Вељко Топаловић, Душан Мрденовић и Бранислав Бркић. Уложено је много труда око припреме овог сјајног издања, а то је чињено из љубави према делима својих величанствених предака.

Приређивачи пишу: "Животни пут ове књиге, која је од свог настанка имала статус реликвије, био је необично буран - чини се да је, повремено, само уз Божју помоц успевала да избегне судбину безбројних других спаљених, изгубљених и украдених српских драгоцености. Као да из самог његовог имена допире ођек староставних времена и као да нас усхићује и сама помисао да су Срби сачували једну дивну реликвију, сачували је од крадљиваца, пожара, непријатеља, заборава, самих себе..."

Неколико деценија млађе од Мирослављевог јеванђеља је Магна Цхарта Либертатум, из 1215. године, настала на латинском језику. У праву је био Вук Караџиц када је писао: "А ми ни сами не знамо шта у својој кући имамо."
Није случајно што се фототипско издање ове свете књиге појављује баш сада. Без обзира на цену, свака национална установа би морала да ово издање набави.

 

НИН
број 2537, 12. август 1999.

 

ЗАБРАНЕ: УТАМНИЧЕНО ЈЕВАНÐЕЉЕ

Сава Даутовић

 

 

Скоро годину дана од штампања у Јоханесбургу, репринт издању Мирослављевог јеванђеља не допушта се улазак у Србију, али га већ набављају најчувеније библиотеке у свету
У следећи миленијум српска култура ући ће са забраном фототипског издања своје најстарије ћириличне књиге и најчувеније писане реликвије - Мирослављевог јеванђеља. Тако у свеопштој историји нашег бесчашћа третман последње велике, ако не и највеће забране у српској култури, губи она која је била везана за име и дело такве националне величине какву представља Слободан Јовановић. Покушај издавања његових изабраних дела, 1985, осујецен је личном интервенцијом тадашњег шефа београдских комуниста и приправника за будућег српског вожда - Слободана Милошевића. (У Београду, говорио је он, не могу бити штампане књиге ратног злочинца. Ипак су све објављене пет година доцније). Репринт Мирослављевог јеванђеља утамничила је, 1998, Милошевићева министарка културе Нада Поповић-Перишић, а да забрана остане на снази све до наших дана, па, изгледа и до следећег столећа, брине се њен наследник Жељко Симић. У овом случају, прави политички налогодавац остао је анониман. (Кажемо прави, јер Перишићева је била немоћна да смени чак и ондашњег директора Народног позоришта.)
Породица Милошевић-Марковић започела је, дакле, своју каријеру партијском анатемом наводних антикомунистичких књига, а завршава је стављањем на индеx либрорум прохибиторум бирократским тумачењем једног закона, репринта дела које носи сва обележја националне светиње.
Два су повода која су нас вратила причи о репринту Мирослављевог јеванђеља за које смо још у време његове појаве, крајем 1988, написали у НИН-у да је, по распрострањеном стручном мишљењу, културни подвиг без премца и вероватно издавачки подухват столећа. Први је недавно тријумфално обелодањивање да је (најзад), умецем и трудом др Вере Радосављевић, завршена конзервација Мирослављевог јеванђеља.
Други је повод податак да су тако чувене библиотеке какве су оне у Принстону и Харварду, те Британска национална библиотека наручиле, или већ добиле, примерке репринта Мирослављевог јеванђеља и да се, значи, оно већ слободно дистрибуира по читавом свету, а да једино не сме бити унесено у Републику Србију. Јер, с обзиром на то да у њој, захваљујући њеној културној администрацији, има третман пиратског издања, његови издавачи и приређивачи (три млада човека из "Досијеа": Дусан Мрђеновић, Вељко Топаловић, Бранислав Бркић) могли би да зараде до три године затвора. Продаја овог репринта би се, наиме, сматрала недозвољеним растурањем и санкционисала као и у случају какве продаје дроге. И, као сто се подразумева, сваки унесени примерак био би аутоматски заплењен.

Информативан разговор о јеванђељу

За оне којима ово звучи невероватно, рећи цемо да је и сама макета репринта - када је својевремено (децембра 1997) преношена у Југославију, пошто су припреме и штампање обављени у Јоханесбургу - хапшена, тј. заплењена на царини. И док се о макети у Министарству културе "стручно" дискутовало и премеравало да ли је обимом и изгледом верна оригиналу, ради допунских информација - јер тадашња министарка није имала времена да то обави у непосредном контакту са издавачима - један од приређивача позван је на вишечасовни информативни разговор у Министарство унутрашњих послова Србије.
У већ помињаном чланку у НИН-у рекли смо и да су сви неспоразуми око овог издања Мирослављевог јеванђеља настали зато што га нису остварили они које је за то држава одабрала и обилато дотирала. На великом списку потенцијалних а неуспешних издаваца који су за тај посао деценијама материјално стимулисани остала је, на крају, Народна библиотека Србије, али се ни она није претргла од журбе да ту националну културну обавезу испуни у оптималним роковима. Вероватно зато што је, како је неко проницљиво приметио, то једина књига чије необјављивање (репринта) доноси веће паре од самог објављивања. И паника је настала тек када се сазнало да су се тог посла прихватили "Досије" и "Службени лист". Не желећи да уђу у понуђену издавачку кооперацију - која је, разуме се, подразумевала и деобу заједничког колача - Народна библиотека Србије и Народни музеј остали су при ставу да имају (државни) монопол на ово издање и да, према томе, сваку конкуренцију треба онемогућити.
Написали смо раније и да за другу прилику остаје да се изнесе тужна и ружна прича о томе шта је све чињено да се излазак "конкурентског" издања спречи. Надали смо се, међутим, и то не једино ми, да за то неће бити разлога и да ће српска културњачка власт ипак схватити да је беспрекорним факсимилним издањем Мирослављевог јеванђеља обављен посао од највеће националне и културне важности, на који се чекало више од сто година.
Уместо тога, исконструисана је афера у којој се против уредника "Досијеа" интригирало на разне начине, до тога да су оригинал Мирослављевог јеванђеља, ради снимања слајдова, тајно износили из просторија Народног музеја, па чак и преносили у иностранство. И сугерисања да је "нестручним" снимањем, а пре обављене конзервације, Јеванђеље можда и оштећено. И прва и друга оптужба остале су, међутим, недоказане, па чак ни на недавној свечаности у Народној библиотеци Србије, поводом завршетка заштите, није речено да је Јеванђеље претрпело нека друга оштећења сем оних која му је нанео зуб времена.

Гомилање апсурда

Врхунац кампање за забрану овог фототипског издања Мирослављевог јеванђеља достигнут је решењем министарке Наде Поповић-Перишић (септембра 1998) да се "Досијеу" не одобрава коришћење у комерцијалне сврхе назива, имена и лика овог културног добра. Подвучене речи су, наиме, назив једног закона који је донет у време када је, рецимо, слика Белог анђела стављана на флаше пива или тоалетну хартију производила фирма која се звала "Свети Сава" и сл. Закон је с правом спречавао такву употребу оног што припада националној културној баштини, али у тренутку када је доношен није се могло ни сањати да ће он бити злоупотребљен и за спречавање промоције националне културе. Судбина репринт издања Мирослављевог јеванђеља свакако то и јесте.
Али, министарка културе која је у међувремену отишла да заступа нашу културу при Унеску у Паризу, произвела је једну скандалозну забрану написавши у истом ресењу да је "Досије" на нелегалан "пиратски" начин извршио снимање Мирослављевог јеванђеља, иако је њено Министарство за његово снимање и издавање овластило само Народни музеј и Народну библиотеку. Право жалбе одређено је истим решењем, пред Врховним судом Србије, где се захтев "Досијеа" за њено поништење кисели од тада па до данас, с великим изгледима да се та бесконачност настави.
Тако смо стигли до разлога због којег се ово скупоцено и предивно репринт издање једне од најлепших рукописних књига света мозе продавати само у том "омраженом" свету, али не и у земљи народа чијој богатој културној баштини припада. И да апсурд буде већи, ни тамо га не дистрибуирају издавачи - јер они овде узалуд стрпљиво чекају да Врховни суд нешто реши - већ штампарија из Јоханесбурга која на тај начин присилно намирује своја потраживања.

Министар нема времена

Како му је ова забрана убацена у руке као врућ кромпир, мислило се и очекивало да ће се нови српски министар културе потрудити да је се што пре ратосиља. Здрав разум је, наиме, налагао да се, без обзира на све монополске позиције и перипетије које је створио "Досије", репринт издању Мирослављевог јеванђеља омогући нормалан живот и да се вреднује како заслужује. Тим пре што смо се уверили да смо сиромашна култура и за једно а камоли за два репринт издања једне тако луксузне књиге каква је Мирослављево јеванђеље.
Али, успех се овде не опрашта. Зато тројицу младих ентузијаста и даље цинично оптужују да су посегли за комерцијализацијом најдрагоценијег писаног споменика српске културе и не дозвољава се ни помисао да су хтели (и успели) да остваре својеврсно издавачко и културно подвижништво. Уз то, овим се баца сенка и на допринос који су овом подухвату дали најистакнутији сарадници из области историје уметности, књижевности и музеологије, од садашњег председника САНУ Дејана Медаковића (писца предговора овом репринт издању), преко рецензената, академика Мирослава Пантића и Предрага Палавестре, до др Вере Радосављевић, као сарадника на пратећим публикацијама овог издања.
Не налазећи, до данас, времена да се са издавачима (и осталим заинтересованим актерима овог сувишног спора) састане и настале неспоразуме поново размотри, актуелни министар културе ипак стиже да сваки јавни живот репринта Мирослављевог јеванђеља осујети. Тако је почетком ове године, дописом академику Никши Стипчевићу, управнику Библиотеке САНУ, ставио до знања како "сматра(мо) да није упутно вршити промоцију издања о чијем легалитету Суд треба тек да се изјасни". И, наравно, као изузетно сензибилна институција, САНУ је министрову сугестију прихватила, иако је тиме постала саучесник забране издања у чијем су остварењу учествовали њени истакнути чланови, па и сам будући председник.


 

Досије студио | Браће Недића 29, 11000 Београд, Србија